COVID-19 i antagonizam dve realnosti: mogućnosti otpora i umrežavanja

We shall meet again and again

And talk about Darkness and Dawn

Sing and laugh maybe even hug

Nature and nurture locked in a green embrace

Celebrating every pulsation of a common being

Rediscovered and cherished for real

In the light of the Darkness and the new Dawn.^₁

Globalna situacija vanrednog stanja izazvanog koronavirusom u novom svetlu je pokazala antagonizam između dve realnosti globalne povezanosti – povezanost globalnog kapitala u jednoj ravni, ali i prakse globalne društvene solidarnosti, međusobno isprepletane borbom i otporom koji konstantno traju. Iskre tog otpora, kako to naglašava Vidžaj Prašad (Vijay Prashad), istoričar i novinar iz Indije, član Instituta za društveno istraživanje Tricontinental, uglavnom dolaze iz delova sveta posvećenih socijalizmu (Prashad, 2020a). 

Kao što smo videli, zanimljivo je da su se mnoge zapadne zemlje  – možda paradoksalno i neočekivano – suočile sa velikim izazovom u rešavanju krize izazvane pandemijom. Razlozi su mnogi, od oslabljenog zdravstvenog sistema narušenog merama štednje i/ili planskom privatizacijom, do zabrinjavajućih relativizacija njihovih vlada po pitanju ozbiljnosti situacije. Neke druge, recimo, bivše socijalističke zemlje, uprkos odavno uvedenim različitim oblicima kapitalističke proizvodnje, pružale su lekcije svetu o društvenoj organizovanosti i kolektivnoj solidarnosti.

Kako dalje izveštava Vidžaj Prašad, na primeru Vijetnama, organizovanje čitavog zdravstvenog sistema, hitne mere prevencije i masovna proizvodnja dostupnih testova, kao i organizovana javna kampanja pažljivo usmerena protiv ksenofobnih ispada, postigli su da u toj zemlji, nije bio potvrđen niti jedan smrtni slučaj od COVID-19. Dodatno, Vijetnam je, pored Kube i Kine, bio jedna od retkih zemalja koja je drugim, mnogo bogatijim državama, slala ozbiljnu pomoć u vidu stotina hiljada zaštitnih odela i maski. Paradoksalno je da su to one iste države koje su i dalje prisutne u živom sećanju stanovnika Vijetnama kao one koje su bacile velike količine eksploziva, hemijskog oružja, napalm i drugih bombi, koje su radikalno promenile čitave lokalne pejzaže i od kojih se ova zemlja i živi svet generacijama nisu oporavili (Prashad, 2020a). 

Ova izvanredna globalna situacija, kako smo mogli da vidimo, na jedan način se percipira iz ugla privilegovanih bogatih, te srednjih klasa, koje su u prilici da „bezbedno“ i „bezbrižno“ ostanu  u svojim „zatvorenim kolonijama“, ušuškani u svojim sigurnim domovima i poslovima koje rade od kuće, a posve drugačije iz ugla radničke klase, onih radnika migranata, prinuđenih da budu konstatno u pokretu, bez adekvatne zaštite, bez sigurnog dnevnog obroka, krova nad glavom. Međunarodni (Women’s Refugee Commission, 2008) i lokalni izveštaji (Markovic, Cvejic, 2017) nas pozivaju da se zapitamo  kako se  tek ova situacija percipira iz ugla žena i devojčica, a posebno iz ugla izbeglica i migrantkinja i ostalih žrtava nasilja širom sveta, koje su prinuđene da ostanu izolovane između četiri zida sa nasilnicima. 

Za milijarde ljudi na planeti, reči kao što su „izolacija“, „karantin“, „socijalno distanciranje“ znače malo. U njihovom slučaju preovlađuju drugi egzistencijalni strahovi. Oni bivaju primorani da nastave sa radom kako bi preživeli u globalnom kapitalizmu u kojem je rezultat njihovog rada proizvodnja tona nepotrebne robe i reprodukcija postojećeg sveta nejednakosti. Oni donose zaradu i proizvode ukusnu, zdravu i organsku hranu – poput asparagusa, biljke koja se u severozapadnoj Evropi, kako kažu, plaća „suvim zlatom“ - onom malom broju ljudi, zaštićenih i ušuškanih u sopstvenom bogatstvu, ali istovremeno i prestravljenih realnošću koju su sami stvorili (Prashad, 2020b). 

Prizori desetine hiljada sezonskih radnica i radnika iz Istočne Evrope, pre svega Rumunije, koji se stiskaju u gomilama bez ikakve zaštite, kako bi se ukrcali u posebne jeftine letove za Nemačku, Austriju i Englesku u jeku pandemije i uvedenog policijskog časa, šokirali su mnoge (Rogozanu, Gabor 2020). Tako su stroge mere zapadnoevropskih vlada uvedene početkom pandemije, po kojima svi oni  na privremenom boravku u EU pod hitno moraju da napuste zemlju kojim god sredstvima na raspolaganju – što je mnoge dovelo u stresnu situaciju, ne znajući kako, gde i kome da se vrate – odjednom su postale propusne. Kasnoprolećna sezona „belog zlata“ u pomenutim zemljama, na kojima je svake godine radilo više od 300.000 uveženih sezonskih radnika i radnica, pretila je da propadne usled nedovoljnog broja domaćih radnika i njihovog „slabog učinka“. I tako smo još jednom došli do potvrde one teze o „drugom“, ovoga puta „istočnoevropljaninu“, tako precizno označenom u jeziku jednog nemačkog poslodavca: „Većina Nemaca nije naviklo da satima i satima rade zgureni u poljima. Žale se na bolove u leđima. Rumuni i Poljaci su jači, a pritom rade i vikendom i tokom praznika.“ (Rogozanu, Gabor 2020).

No trenutno najbrutalnije prinudne klasne migracije opisuje Arundati Roj (Arundhati Roy) sa ulica  Indije (Roy, 2020). Milioni „osiromašenih, gladnih, žednih ljudi, mladih i starih, muškaraca, žena, dece, bolesnih, slepih, invalida“ u proglašenoj izolaciji, proterani od poslodavaca i stanodavaca, nemajući gde drugo da odu, započeli su „dugi marš do svojih sela“. Bez javnog prevoza, uz blokadu rada, pa samim tim i mogućnosti da zarade i prehrane svoje porodice, odlučili su se za pešačenje, prelazeći stotine kilometara, danima, najčešće u grupama, bez mogućnosti zaštite i fizičke distance. „Znali su da odlaze kući kako bi potencijalno usporili izgladnjivanje“ (Roy, 2020).

U Srbiji su, tokom pandemije, kao najveća bezbedonosna pretnja očuvanja zdravlja „nacije“ označeni migranti, kojih je trenutno oko 8 000 i koji su smešteni u prenaseljenim i neuslovnim prihvatnim kampovima (Vilenica, 2020), kao i svi prisilno vraćeni radnici migranti, sa privremenim boravkom u Evropi i bez dozvole prebivališta (Miletić, 2020). Kontrolisani od strane vojske i policije, sa dodatno pooštrenim kaznenim merama, migranti i tražitelji azila, doslovno su tretirani kao da su zatvorenici, sa datim ovlašćenjima vojsci za upotrebu vatrenog oružja, ukoliko to procenjena situacija nalaže. No „društveni otpadnici“, oni koji nemaju prava na izolaciju, su i mnogi drugi radnici i radnice u fabrikama širom Srbije, takozvanim stranim direktnim investicijama, u kojima državne vlasti skreću pogled i ostaju neme na prizore ljudi, koji iz dana u dan, odlaze na svoje radno mesto, bez ikakvih mera zaštite. Tako je u južnokorejskoj firmi „Jura“ do sada obolelo čak 57 radnika i radnica. Uprkos tome, fabrika i dalje radi. 

„Šta se to nama desilo?“, upitala se Arundati Roj. Koliko god se borili za povratak „normalnosti“, primetila je, pandemija proizvodi „prelom“. Za nju, taj prelom otvara svojevrsnu kapiju koja omogućava prolazak iz jednog sveta u drugi. Jer, ništa ne može biti gore od „povratka normalnosti“. „Možemo odlučiti da prođemo kroz nju, vukući lešine naših predrasuda i mržnje, avarije, banke podataka i mrtve ideje, naše mrtve reke i zagađeno nebo iznad nas. Ili je možemo proći lagano, sa malo prtljaga, spremni da zamislimo drugačiji svet. I spremni da se izborimo za njega“ (Roy, 2020).

Takvi prelomi – mogućnosti otpora i prostori solidarne borbe javljaju se iz dana u dan. U svakom kutku planete zemlje. Nekad se radi o pojedinačnoj solidarnoj pomoći mlađih komšija onim starijima, o ženskoj solidarnosti prema samohranim majkama, ili o organizovanom otporu radništva, poput slučaja  generalnog štrajka organizovanog u Italiji tokom pandemije (M, 2020). Nekad dolazi i do kolektivnih samoorganizovanih praksi, poput onih koje smo tokom čitavog vanrednog stanja mogli da viđamo na ulicama Beograda. Radi se o solidarnim praksama samih građana, udruženih u inicijativu Združena akcija „Krov nad glavom“ i „Solidarna kuhinja“ (Vilenica, 2020). Pod parolom „Niko gladan, niko žedan, niko bez krova“, Združena akcija je danima i nedeljama obezbeđivala hranu za više od devetsto ljudi u Srbiji, dok je „Solidarna kuhinja“ pripremala obroke sa kuvanom hranom samohranim majkama sa beogradske periferije, ali i svima onima kojima je ta pomoć bila neophodna, mahom korisnicima socijalne pomoći. Takva dela otvaraju kapiju za drugačiji svet. 

Fusnote

^1. Pisac iz Kenije Ngugi va Thiong'o napisao je pesmu pod nazivom „Zore tame“ tokom pandemije, posvećenu svima onima koji sanjaju, maštaju, žele i bore se za Zoru koja će doći. Videti: (Prashad, 2020a).

Bibliografija

Cvetinčanin Knežević, Hristina (2020): Koronavirus i nasilje prema ženama – pandemija iz senke, http://www.masina.rs/?p=13291, (03.05.2020).

M, M (2020): Generalni štrajk u Italiji tokom epidemije – vlast mora da stavi ljude ispred profita, https://www.masina.rs/?p=12806, (06.05.2020).

Markovic, Jelena and Marija Cvejic (2017): Violence against women and girls among refugee and migrant population in Serbia, https://serbia.unfpa.org/sites/default/files/pub-pdf/Vilence%20against%20women%20and%20girls.pdf, (03.05.2020).

Miletić, Miloš (2020): 65.000 ljutih gusara na granici Srbije, https://www.masina.rs/?p=12704,(04.05.2020).

Prashad, Vijay (2020a): Either Socialism Will Defeat the Louse or the Louse Will Defeat Socialism, https://www.thetricontinental.org/newsletterissue/17-2020-socialism-and-coronavirus/?utm_source=Tricontinental+subscribers+single+list&utm_campaign=4bd499cc9d-EMAIL_CAMPAIGN_2020_04_21_04_52&utm_medium=email&utm_term=0_bb06a786c7-4bd499cc9d-190719881, (30.04.2020).

Prashad, Vijay (2020b): These Migrant Workers Did Not Suddenly Fall From the Sky, https://www.thetricontinental.org/newsletterissue/newsletter-14-2020-migrant-workers/, (04.05.2020).

Rogozanu, Costi i Daniela Gabor (2020): Da li je zapadnoevropska ponuda hrane vrednija od zdravlja istočnoevropskih radnika?, http://www.masina.rs/?p=13360, (08.05.2020). Roy, Arundhati (2020): The pandemic is a portal, https://www.ft.com/content/10d8f5e8-74eb-11ea-95fe-fcd274e920ca, (30.04.2020).

Roy, Arundhati (2020): The pandemic is a portal, https://www.ft.com/content/10d8f5e8-74eb-11ea-95fe-fcd274e920ca, (30.04.2020).

Vilenica, Ana (2020): Stanovanje u doba karantene, https://www.bilten.org/?p=32406&fbclid=IwAR2fX2yJ7c-BBCpp8Wwii2ybxNuykx00pTL6TtG2egpQ0HcIOBjGnGbJqJg, (04.05.2020).

Women’s Refugee Commission (2008): Earning Money/Staying Safe: The Links Between Making a Living and Sexual Violence for Refugee Women in Cairo, https://www.womensrefugeecommission.org/wp-content/uploads/2020/04/livelihoods_cairo.pdf, (03.05.2020).